Доситеј Обрадовић

Подсећања Доситеј Обрадовић

ЖИВОТ И РАД

Доситеј Обрадовић се родио oкo 1739. године у селу Чакову у Банату, у занатлијској породици, као Димитрије Обрадовић, од оца Ђурђа, ћурчије и трговца, и мајке Круне. Отац и мајка су му рано умрли, па бригу о њему и његовој браћи преузимају стричеви и тетке.

Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. Још као дете доста је читао. На располагању му је била углавном црквена литература. Посебно се занимао за Житије светаца, где су описани чудни животи светаца, њихово одрицање од овоземаљског живота. Вероватно је то и било пресудно да се посвети животу какав је открио у црквеним књигама. Размишљао је како ће једног дана отићи од куће у манастир. Од попова и калуђера слушао је много о манастиру Хопово на Фрушкој гори. После смрти његовог оца, његов теча, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово 1757. године.

Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Веровао је да се овде може посветити светачком и испосничком животу. Међутим, Димитрије, који је овде добио име Доситеј, брзо је доживео разочарење. Када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Била је велика разлика између онога што је читао у црквеним књигама и онога што је видео у манастиру. Уместо да живи светачки, манастирска братија је утонула у живот где се свађа, пије, једе и живи без смисла. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. Желео је што пре да напусти Хопово. У тој одлуци доста му је помогао и игуман манастира Теодор Милутиновић, који му је говорио: Прошла су глупа и слепа времена… Иди за науком, с њом ћеш свуд престати и своје живљење поштено заслужити. Игуман је младог Доситеја водио свуда са собом. Омогућио му је да учи латински језик у Иригу. После три године манастирског живота, с одлуком да послуша игумана Милутиновића, Доситеј је 1760. године напустио Хопово. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија, али у недостатку пара, које је требало зарадити, уместо у Русију, он креће за Загреб, где је наставио да учи латински, а затим у Далмацију, а нешто је боравио и у Црној Гори. У овим местима проводи три године као учитељ, где упознаје народни живот, лепоте чистог народног језика, усваја народну мудрост, народно вредновање људских карактера и осталих животних вредности.

Као учитељ и домаћи васпитач или као манастирски гост обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију.

Читајући списе Антуна Рељковића и Андрије Качића Миошића, помишља и сам да почне са писањем просветитељских списа за народ на народном језику; тако саставља своју Буквицу, која се у рукопису читала по Далмацији. Поново га почела гонити мисао да мора ваљано да савлада грчки, јер је знао да су на грчком писани они изворници из којих је највећим делом проистекла стара српска просвета и књижевност. Са таквом одлуком креће 1763. године у Грчку. Када се најзад домогао Свете Горе, тамо није више затекао грчког учитеља и просветитеља Евгенија Вулгариса. Овде је сазнао за грчку школу у Смирни, која је била спој народног училишта, богословије и учитељске школе. Све до доласка у Смирну, где је школу водио Јеротеј Дендрин, Доситеј се образовао, претежно самоучки.

У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на Синобада главици, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Пошао је Доситеј на запад Европе да се школује сасвим онако како су пре њега онамо пошли и грчки просветитељи-реформатори, чија је дела рано читао и веома ценио. Уписује се на Универзитет у Халеу, где је коначно скинуо и мантију. Овде је слушао предавања из филозофије, естетике и натуралну теологију код славног професора Еберхарда. Затим у Лајпцигу слуша предавања из физике код професора Борна. У Немачкој Доситеј стиче не само интелектуално већ и друштвено-политичко образовање, схвата прави смисао просветитељског рационализма, узима га за филозофску основу свог програма и повезује тај програм са практичним потребама и могућностима код Срба.

У току следећих двадесет година (1783-1803) Доситеј у Лајпцигу штампа своје списе. Програм друштвених реформи и културно-просветног рада у прикладном облику излаже у Писму Харалампију (1783) и даље га разрађује у делима Живот и прикљученија, и Совјети здравог разума (1883).

Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. После боравка у Паризу и Лондону враћа се у Беч, где од 1785. до 1787. опет живи дајући часове, највише француског и италијанског. Године 1787. одлази у Белорусију, где је наставник Војне школе у Шклову, овде је штампао Басне (1778). У Бечу је опет од 1789. када ту објављује и Пјесну о избављенију Сербије. У Бечу учитељује и 1793. објављује први део свог Собранија разних наравоучителних вешчеј в ползу и увеселније.

Због оскудних прихода 1802. прелази у Трст, где су му богати родољубиви српски трговци обећали потпору, с обавезом да пише “полезне књиге” на народном српском језику. Он претходи и утире путеве Вуку, борећи се за увођење народног језика у науку, књижевност и просвету. Доситеј је зачетник и српске модерне прозне књижевности.

Први српски устанак га је затекао у Трсту. Први устанак у Србији 1804. повод је Доситеју да у Венецији, већ исте године, објави Пјесну на инсурекцију Сербијанов, посвећену Србији и храбрим витезовима и војводи ЂорђуПетровићу. Овде штампа и своју Етику. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, а и сам је приложник, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије. Након проведених “шест радосних и полезних година” у Трсту, 1806. са извесном сумом новца и једним тополивцем враћа се кочијама у Србију, односно Земун. Приликом поласка био је доста узбуђен, јер иако је обишао доста света у Београду до тада никада није боравио. Записао је да не долази да ужива, већ да помогне. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође и био је Карађорђев лични секретар и саветник. Мисија му је била бављење спољном политиком. У унутрашњу политику није се много мешао, осим када је то било неопходно. Као човек који је видео много дворова и дипломата могао је посаветовати наше вође и војсковође. По његовој процени, Срби су свој ослонац могли увек видети у Русији.

У Београду се брзо латио просветитељског посла. Основао је Велику школу (1808), претечу данашњег Београдског универзитета. Године 1808. био је и управник свих школа у устаничкој Србији, а као члан Совјета учествовао је и у изради свих закона. Основао је и Богословију (1810). Исте године постаје члан Правителствујућег совјета, а почетком 1811. постао је први српски министар просвете. Доста се Доситеј бавио уздизањем културног живота народа. За живота је започео и оснивање осигуравајућих друштава. За собом је оставио доста писаних трагова а све што је током живота зарадио, своју старачку уштеђевину оставио је на дар новој држави.

Мудар и родољубив, Доситеј стиче углед међу устаничким вођама, мири их и упућује, неуморно ради да се Србија учврсти и изгради као самостална национална држава, и због тога његовог српског родољуба аустријске власти добијају наредбу да га убију чим пређе границу. Доситеј је у Беогрду “задовољно провео последњих пет година живота”. Умро је, након краће болести, крајем марта 1811. у 82. години живота. Сахрањен је испред Саборне цркве у Београду. Према сведочењу хроничара, његов ковчег носили су наизменично највећи државни великодостојници. За ковчегом су ишли Карађорђе и Младен Миловановић. Почива са десне стране главног улаза Саборне цркве. Његово тело је два пута измештано: 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. За њега се може рећи да је умро стекавши углед “духовног оца Србије”. Могао је то постићи само уважавајући две велике, самосвојне културне и просветитељске традиције. 

ПРОСВЕТИТЕЉСКЕ ИДЕЈЕ

Српска култура је у Доситеју добила писца, педагога, мислиоца, филозофа, родољуба. Основна идеја водиља му је била да научи свој српски народ. Да га ослободи сујеверја, заосталости. Животни сан му је било јединство народа. Залагао се за употребу народног језика у књижевности. Отворио је врата европске културе код нас и створио је основу за модерну књижевност код нас.

Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, Буквица је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косовог поља ниже Книна. Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу “на прост српски језик”, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. Христоитија превод једног новогрчког дела из XVIII века, Басне су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија”, као моралне коментаре појединих басана. Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.

Прво је штампао Живот и прикљученија у којем је испричао свој живот од рођења до четрдесет и треће године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа Совјете здравога разума, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује Собраније, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Доситеј је и преводио са разних језика: Етику од италијанског писца Соавија и Слово поучително од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.

Први Доситејев штампани рад је Писмо Харалампију, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на Совјете здравог разума. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу,тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је увидео да од „Будима до Андријатическога мора” живи један народ, који једним језиком говори. „У Србији, у Босни, у Славонији, у Далмацији, Ерцеговини свуда је у сељани ови краљевства карактер воопште једнак, као да су, како и јесу, једна фамилија”. ,,Ко не зна да житељи црногорски, далматински, херцеговски, босански, сервијански, хорватски, славонијски, сремски, бачки и банатски једним језиком говоре?” „Говорећи за народе, који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Ерцеговац Турчин он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Ерцеговци, догод Бог свет држи. Они се зову Турци, док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет, откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци, и биће што су њи’ови стари били. За сав дакле српски род ја ћу преводити славни’ и премудри’ људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати!

Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио. Са национално-политичког гледишта значај Доситијев је велики. Да није ништа друго створио, то би било довољно да уђе у ред највећих људи из прошлости Србије.

Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.

Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.

Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера противу празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје противу верског фанатизма и искључивости, противу црквеног формализма и догматизма, једном речју противу свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Он је за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити противу свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у своје доба био највише популаран као критичар цркве.

У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.

Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури Западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.

ОПУС

Писмо Харалампију

Живот и прикљученија, I и II део 

Совјети здравог разума (Лајпциг, 1784) 

Езопове и прочих разних баснотворцев басне (Лајпциг, 1788)

Пјесна о избављенију Сербије (Беч, 1789)

Собраније разних наравоучителних вешчеј (Беч, 1793)

Етика или филозофија наравноучителна (Венеција, 1803)

Пјесна на инсурекцију Сербијанов (1804)

Мезимац II (Будим, 1818)

Ижица (1830)

Писма (Будим, 1829)

Првенац (Карлштат, 1930) 

Велика школа

Беседом О дужном почитанију к наукама Доситеј Обрадовић је отворио врата полазницима Велике школе, првој те врсте у Србији, која је представљала претечу данашњег Универзитета у Београду. Међу првим ђацима Велике школе били су Карађорђев син Алекса Карађорђевић, Вук Караџић, Милан и Иван Стојковић, Николче Карапанџић, Милосав Здравковић, Макса Ранковић, Милоје Божић, Јовица Миловановић и други, углавном синови устаника, а касније познате личности кнежевине Србије. Професори Велике школе били су Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Миљко Радоњић, Лазар Војновић и други. У прве две године учили су се средњошколски предмети (историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој универзитетски предмети (државно право, кривично прво и међународно право). Због свега тога Велика школа има мало формалних сличности са осталим типовима школа како тадашњег, тако и садашњег времена. Зато се она може сматрати претечом Универзитета. 

Кроз велику школу је прошло око 40 ученика за све време њеног рада. Зграда школе постоји и данас (Музеј Вука Караџића и Доситеја Обрадовића). Ова школа је први заметак више наставе у Србији. Велика школа је радила до 1813. годинe, када је дошло до пропасти Првог српског устанка и повратка Турака у Београд. Указом кнеза Милоша Обреновића, Велика школа је обновљена 1. јула 1838. године оснивањем Лицеја у Крагујевцу. Министарство просвете наредило је да се прве две године предају филозофија, општа историја, чиста математика, статистика, немачки језик и цртање. Предлог наставног плана одобрио је лично кнез Милош, а настава је почела 1. октобра. Лицеј је остао у Крагујевцу све до усвајања Закона о устројству Велике школе, 24. септембра 1863. године, када је не само трансформисан у Велику школу, него и пресељен у палату Мише Анастасијевића (1803-1885), дунавског капетана и најбогатијег човека у Србији тога времена. Он је здање завештао „свом отечеству” за смештај школских и просветних установа. У њему су некада били Велика школа, Гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека, Народни музеј и Друштво српске словесности.

Практичне потребе које су довеле до оснивања ове школе, одредиле су и њен карактер. Иако има елементе и једног и другог, Велика школа није ни средња (гимназија), ни висока (универзитет), већ својеврсна стручна школа оријентисана на образовање чиновника и јавних службеника. Југовићу је као узор послужила краљевска академија у Мађарској. После привремене победе устаника, требало је учврстити освојену политичку власт. Требало је организовати државу, а то се није могло без развијеног државног апарата. За руковођење државом били су потребни не само писмени, већ и стручни и правно образовани људи. Требало је у што краћем року доћи до кадра који би у датим околностима могао да руководи и највишим државним пословима и који би за то имао одговарајуће образовање. Тај задатак је морала да обави Велика школа. Зато је она, и поред формалних одступања од класичних школских форми, стварно вршила функцију највише школске установе и давала најобразованији кадар. Поред тога, у наставном плану велике школе постојали су предмети који су се изучавали једино на универзитетима. Због тога она садржински представља заметак високошколске наставе у Србији. И формално, ова школа је имала високошколски карактер. Ни на другим универзитетима средњег века као услов се није постављало претходно образовање, а самим тим ни узраст ученика. Даље, наставни план свих универзитета у настанку је садржао и средњошколске предмете, тако да и са те стране може да се каже да формални приговори нису одрживи. Ниво наставе је, такође, био висок. Наставници су били најобразованији Срби тог доба.

Задужбнина Доситеја Обрадовића

Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је доскора била власништво једне румунске породице. Захваљујући „Хемофарму“ из Вршца кућа је откупљена и преуређена, а заједно са Матицом српском и Институтом за књижевност и уметност покренута је Задужбина Доситеја Обрадовића.

Задужбина Доситеја Обрадовића основана је 17. септембра 2004. године у Вршцу. Њени циљеви су: проучавање стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, откривање и преношење новим нараштајима основних порука делатности Доситејеве, организовање сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље, заграничја и дијаспоре, пружање помоћи младим даровитим писцима и уметницима око обзнањивања њихових остварења, пружање помоћи даровитим студентима славистике, србистике и румунистике, стваралачко повезивање локалних заједница Темишвара, Вршца, Чакова и Сентмартона, издавање годишње публикације “Доситеј” у Доситејеве дане, додељивање награде Доситејев штап.